Mirko Vidović: Iz zbirke novela „Šta je je – šta nije nije“
...Dvije su stvari u samoj osnovi Vidovićeva književnog nauma koji ispisuje u ovoj zbirci zapisa. Jedna je – jezik. To jest, neodoljiva želja da izvorni, govorni jezik (svoga livanjskog kraja) bude do tančina svoje fonetske autentičnosti zapisan, kao što melografi zapisuju melodije. S druge strane on crpi iz fonda samorodne pučke tradicije pripovijedanja, „mudrijanja“ i humora...(Ivan Lovrinović)
Mirko Vidović: Iz zbirke novela „Šta je je – šta nije nije“
Po koja rič za svakoga a najprije na svoj račun
Evo knjige, brte, naše knjige šarovite: i za kršćen i za nekršćen svit, i za 'ne što jedva dušom dišu i za 'ne šta govore da nemaju ni vire ni duše – mi smo za jednakost svi' Rvata, pa evo svima ćemo drugim jednakom mirom odmirit po pravom našom bosanskom grbu!
Sve što sam ovdeka zapiso, ukratko i po naški, čela je istina, jerbo ima ji koji sve ovo mogu posvidočiti. Unaj ko sve ovo dočita, pa makar nikat nije bijo ni u Livnu ni u Biloj, i makar nikat nije ni jednog Livnjaka u glavu znao, vidi' će tako čisto i bistro ko da je i sam sve ovo proživijo. Tako mu to dođe, bolon, jerbo sve što sam u ovu knjigu prikupijo i zapisao, istinitije je ot onok što se drugim rvackim krajevima događalo uno za rata i posebice iza rata.
Pa ko sam ja? – pita će se čitatelji. Ili sam ja vuk u ovčijoj mišini, ili janje u toru? – mogo bi pomislit unaj koji ovu knjigu nad knjigama pročita s napake strane. Pa da se to ne bi trefilo, prije nek rečem po duši koju rič o drugim, najprim ću o sebika:
E, pa, čeljadi moja, evo: ja sam ja! Je, vira je! Pravi pravcati Vidović, sin Antin i unuk Jozin, unok koji je bio vojnik Cara Francejozipa i što je bio ranjen na Pjavi, a ni do svoje smrti nije znao što je tamo išo tražit. Did Jozo je bijo Rvatina sve do svoje smrti, glaso je vavik za listu pokojnok Stipice, našek seljačkok vođe. U našoj ti se kući svaku večer molila Isukrstova krunica na kolinim. Tako je to uz naše ognjišće i još prije otkako je u Bilu došo moj pradit pokojni Ivan, zvani Pandživuk, jerbo ti je un golim rukom na sri prtine po ciči zimi ufatijo vuka i razvalio mu žvalje, jer da un to nije napravijo vuku, vuk bi njemu. Tako ti je kot nas u Bosni vavik bilo: kat s vukom imaš posla, unda ti je – ko će koga! Je, je, tako mi bora zelena.
Pandživuk je moj pradit s ćaćine strane. Un ti se je ženijo do tri puta u životu. Imo je podosta dice, ni sam prit smrt nije znao di je koje stiglo po bilom svitu. A s materine matere strane, jopet, moj pokojni dit Ivo Perković rodijo najprim desetero dice, unda zapalijo u Meriku i tu radijo jedno vrijeme u San Francisku, a drugo jopet u Čikagu, pa kat se vratijo natrak poslim deset godina barabiranja, rodila se moja mate' i još joj jedan brat kojek ja volim ko svok pravok daidžu.
Moj pradit po materi, pokojni Ivo Mamić, i un ti je imo tri ženske, jednu divicu i dvi udovice, i s njima je rodijo dvadeset i troje dice. Obe moje babe su se zvale Ruža i obe su, fala Bogu, rodile svaka po dvanaestero dice. I eto, najstrak i naša mate' Neva rodila je i ona desetero dice, sve po Božijom zakonu i sve uzdigla sa svakim prstom po jedno, i, fala ti Bože Sabajete, ni jedno nije đavlijim putom otišlo. Rodila bi una i još po koje dite da ćaća nije zažego u svit da un ni mi drugi u kući ne bi jili na državnom koritu kumunističkog kruva.
Tako je moralo bit, jerbo, vidi' ćete da u 'voj knjizi našoj livanjskoj, šta je i kako bilo kat je uno došla vlast oni' šta kažu nemaju ni vire ni duše, nestalo je u državi blagosova a u kući kruva. Mom ti je ćaći dodijala klasna sloboda bez kruva, ruva i s bukudarom buva, i un ti zapali u Njemačku da ga tamoka izrabljuju kako bi u kući bilo i kruva i ruva, bez doušnika i buva. Šta će čovik, kako ga u radničkoj državi nema ko izrabljivat, i kako čovik zdrava mozga ne voli samok sebe izrabljivat, zažego ti moj ćaća, najprim u Beč, unda u Ruhr i tamo se naijo i napijo svake Božije lipe piće, a i dica usvitlala obraze. A tu državu sa šajkačom a unda još i s petokrakom na šajkači, moj pokojni dit je zvao Šugoslavija, a ćaća, koji je malo više pročito knjiga i novina, zvao je Djugašvilija.
Ukratko, da bi ljudi sve razumili u malo riči: vidili ste koliko su dice rodili moji pradidi, pa koliko didi i unda koliko naša majka. A to ti dođe da u tom livanjskom kotaru i okolici nema poštenog dima uz koju ne sidi naša rodbina. Tako mu došlo da se iz bliza nisam mogo oženit pa sam otišo malko dalje. Eto, ljudi to ja vamom ko prit pratrom – po duši.
Znam da će učevni reć kako ja pišem obično po pučku, pa će, posebice oni oko Krapine ili uni šta su i' ćaća i mater rodili u gospockoj kući pa im sakrili svoj lipi domaći govor kojim su govorili svi naši rvacki kraljevi, ma i uni su, bolon, bili naši ljudi jer jal Livno, jal Duvno, ista stvar samo što je Livno prije dobilo asfalt od Duvna. Je, reće ljudi, i asfalt i đavlije ovce. A šta se tu more ka' su k nama od vas došli, tome naši kraljevi nisu ništa krivi! Pokoj nji'ovoj plemenitoj duši. Ajmo sat dalje!
Ja, ljudi, pišem vako, jerbo se ti školovanci još nisu zdogovorili kakav će biti najposlim čisti lipi rvacki jezik. A kako ja pišem za Rvate, a ne samo za školarce, pišem vako, da se ne bi kasnije pokajo. Jerbo poslim moje matere Neve i mok ćaće Ante, da braću i sestre ne spominjem jer je sve moja krv, najviše ti brte, volim svoj lipi rvacki narot, malen tilom, ali velik dušom, jer šta je sigurno – sigurno je.
Ako se nađe i tako čitatelja koji ne mogu sve razumit, pa reknu, da su ovo sve priproste pučke priče za nevirovat ozbiljnu čoviku, unda ću ja lako za i take zatuć sa samo malom olovčicom između tri prsta, po rišćansku!
Najprim: u rvackom puku taki se „učeni“ glava ne će nać, jerbo je pučanin mudra glava pa zvirku već po tragu more pripoznat, a da zvirku i ne vidi. A unda, buduć da se naši učevni i veleučevni, pa i uni šta više nemaju šta učit, jerbo misle da su pokupili sve znanje svita, nisu usudili reć čelu istinu svima razumljivim načinom i običnim jezikom, ja sam se, dragoviću moj, latijo posla tako da se vidi sve i šta je i šta nije, pa da običan, rećemo, pošten čovik more razabrat šta je istina, a učen jopet, da se ima nad tom istinom zamislit: metnit prst na čelo pa reć: E, je! Bilo je to tako vrime kat su pametni bili držani za budale, a budale, jopet, pametovali po svitu!
A sad, na kraju, jer je tako red, moram reć koju i o ljudima o kojima se ovdeka najviše priča. Stari Nine Piconja bijo je živ živcat isan dok nije, pokoj mu duši, umro! Kat sam ja otišo ot kuće, un je bijo najstarije čeljade u selu: uno je da nije bijo višlji od dva aršina, ali – ljudina i po! Bio je nine pošten čovik i radiša: molijo se Bogu naglas odajuć i kat je čuvo kravu i kat je skupljo konjsku fuškiju po putu ot sela do pojila. Tako je bijo pošten čovik da mu nikako nije išlo u glavu da drugi ljudi mogu biti nepošteni.
Duvnjakuša, jopet, to ti je belaj – udovičetina, kojoj svaki posao pa i muški, iđe pot ruku, pa kat je došo kumunizam, jopet joj se znalo desit šta i unim ženom koje ništa ne znaju sa svoji deset prsta: šta si pametniji, gore ti je!
Poslim nji' dvoje, dođe ti ljudesina Božija Ikan: to ti je bijo taki čovik, koji nikom ne da za pravu, ali nikom ne će učiniti ni krivo. Poljar Mrčojan ima najjaču grlesinu u Biloj, jer kat ti un zaviče, nebore moj, na po polja, od jedne gore se odbija do druge, a od druge jopet do prve i tako po tri puta za redom. To ti mu ga dođe: kat Mrčojan zaviče, ako se i ne čudne odma, ču' će se kad li tad li.
Ima tu i drugi' ljudi, obični i neobični', pogotovu za une iza Krapine: i drugova, doušnika, džendara, porezara, uni šta se vrate po starost is Merike, svake fele: obične i neobične, ko i svakem rvckom selu!
A sat, vrime je da rečem po koju i o selu Biloj u kojem se sve to dogodi. Ja ću nama reć da to nije baš skros uno selo di sam se ja rodijo, jero znate kako je: izostavijo sam ja toga đuture i to o ho ho! Jerbo, mogo bi kogoc u selu ne razumit šalu, pa, kat se vratim iprođem kroz Bilu, mogli bi uni na me našćelekat pasa pa mi raskinut 'lače, ko što se je to i dogodilo unom Kaštelanu kad je zimi prolazijo kroz naše selo. Ša je bilo? Evo, kat se je vratijo u Štafilić, pričo je prvom komšiji: Asti Gospe, Bosanci su najprifriganiji ljudi na svitu i okolici: ciča zima, a uni kamenje svezali a pase odrišili, pa daj ti ostani živ ako se ne znaš na bukvu penjat!
* * *
Kamešnica upočila u nebo, a ramena joj tvrda ko kremen.
Bila se tri janjeta u čistom nebu okupala, a vitar blagi Kamešnicu grabovu češlja. Između Livna i Prologa rimska cesta šiba, lakta se i krivulja i tri rike protiču: na jednoj strani polja ističu, na drugoj u zemlju utiču: još ni jedan mudrac nije pogodijo kakva to podzemna beštija toliku vodu pije, a da joj drop nikad ne pukne. Cesta je Kamešnicu ko zmija uz bedra milovala i priko ramena prošla pa se nis leđa spustila na kaursku stranu, a rike se bracki složile, ponor prokopale, jer da nisu to učinile, što bi Sinjani pili kad nestane vina.
Pot Kamešnicom ti se u svakoj zaklonici – od vitra bolon, a ne ot sunca! – šačica krovova crljeni, a po di koji ora' prodevero sve zime pa selo od vitra brani...
Bila kraj Livna, BiH, 31. prosinca 1940. − Valence, Francuska, 13. listopada 2016.
hrvatski književnik
Hitovi: 2392