Vinko Nikolić: Poslidnja večera

Kategorija: Od prijatelja Objavljeno: Četvrtak, 07 Lipanj 2018 Napisao/la Administrator

Vinko

Foto: glashrvatske

„U peton danu, u peton misecu godine četrdesetpete, u Zagrebu, glavnon gradu, blagova san poslidnju večeru sa mojon materon. U Zagrebu, to kanda je u Šibeniku: di mater je moja, tamo i Grad je moj, mi smo svuda po šibensku divanili, tako smo jedno drugon nikako bliži bili: tu rič san s nježinin mlikon popija...“ Ovo su riječi iz prvoga stiha poeme Poslidnja večera hrvatskoga pjesnika Vinka Nikolića koju mi je poslao prijatelj dr. Zdravko. Nisam je mogao zadržati samo za sebe, niti zaustaviti suzu. Kao što, vjerojatno, nećete ni vi. I sve što bi se ovdje moglo dodati bilo bi suvišno i trivijalno. Za to samo: Čitajte i ne skrivajte suze.

Poslidnja večera
(Vinko Nikolić)

U peton danu, u peton misecu godine četrdesetpete,
u Zagrebu, glavnon gradu,
blagova san poslidnju večeru sa mojon materon.
U Zagrebu, to kanda je u Šibeniku:
di mater je moja, tamo i Grad je moj,
mi smo svuda po šibensku divanili,
tako smo jedno drugon nikako bliži bili:
tu rič san s nježinin mlikon popija.

Za večeru je bilo kruva i sira,
ja san priko voje ija:
kruv ka da je plisan bija,
umisila moja ga mater o' zadnjega brašna u kući,
a s vodon ka da je umišala previše svoji' suza.
Svaki san zalogaj mora zaliti vinon,
što ga je ona donila iz naše konobe, o' naši' loza,
a bilo je žuko, kano o' pelina.

Mater se sklonila k naman u Zagreb,
bižeć ispri' crjene „slobode“;
ostavi ondi najstarijeg sina,
što greb je naša nigdi po' maslinon u našem poju,
i naš opustili dom zakjučala.

Stol bija je posve mali,
mala famija za njin, s udovicon i sirotin diteton,
u sve nas petoro,
a svi kanda smo nimi i gluvi,
svaki se zalogaj po justin čuje
i samo disanje kanda je bilo priglasno.

Svaki kanda se boja prozboriti i jednu jedinu besidu,
da ne provali nevera,
što nan je svima vitlala u duši.

Mater će prva:
-Šta će to biti, moj sinko, o' ove naše nesritne zemje o' jadne 'Rvaske?
U mojin je smućenin očima našla crni odgovor
svaka je besida suvišna bila.

-Što o' nas sviu, sinko ka' one sotone dođu,
nastavi mater,
nji' puno se plašimo,
mi i' poznamo, to ne će svršiti dobro, žedni su naše krvi...
suze naše, kiša su oplodna za njiovu mržnju,
sva se gadno razgranala ka divja drača;
a naše muke, njiman su prava naslada,
zlo nan se piše, moj nesritni sine, nesritne mene!

Moja je mater bila kriva, što nas je rodila:
U Rvatskoj, rvatska mater rodila dicu Rvate.
-Šta će o' tebe biti, moj sinko,
ti si mi zadnje uzdanje, kukavne mene sirote, kome me ostavjaš?
Da se rodila nisan, boje bi bilo,
i za me, i za te.

Očaj je sledija nježine suze u očin
šta bile su modre ka samo vedro nebo.
Tri pitanja nježina, ka tri velike krvave rane
iz nježina srca prisađene u moje,
bujno se rascvitale ka tri ogromne crjene ruže.

I jopet samo muk, on najglasnije divani.
Svaki zalogaj kruva i sira
zalivan vinon,
a ne znan što mi je grče, i kruv i vino žuki ka sami pelin,
oli to gorči život: to mračno rvasko Sutra?

Pri' nama bila je noć, zadnja po' našin krovon:
na' krovon sjale su zvizde, nji' na mijune,
po' krovon sami oblaci crni i teški, strašna nevera.

Svaki je tražija posteju svoju,
a svi smo i priviše dobro znali,
da ova noć nije noć sna ni počinka:
naše će oči roniti suze,
naše će glave mučiti brige,
naše će srce bol izidati,
svi ćemo žuditi brzo svanuće crnoga Jutra.

Sutradan mater me isprati pri' našu kuću:
-Nikad te više viditi ne će
moje žalosne oči, bidne i nesritne mene!
Nježini poljupci prikrili moja su oba obraza,
i moje kose, i oči,
po njima najviše bija san nježin,
sama slika i prilika matere moje.

Moja je snaga narasla divja, da se istrgnen iz nježina grča,
ruke je ovila ka utopjenik okolo mene,
nije me dala o' sebe, kanda me zavik gubi.

Moja je mater na raskrižju
naricala za menon kano za mrcen:
ja nisan zna, da li je više žalila nad menon,
oli nad samon sobon:
moja draga sirota, rodi nas jedanajst,
sad je i zadnji napušta.

Nježina velika ljubav njojzi je okrila:
nas dvoje se nikada više ne ćemo sresti.
Blagovali našu smo poslidnju večeru
ja i moja mater,
kruva, sira i vina, kanda smo samog pelina ili,
i žuči pili,
u Zagrebu, glavnon gradu,
u peton danu petoga miseca godine četrdesetpete.

 

Hitovi: 107